Prvi susret na Novom Zelandu

Uveče na obali

Nakon što sam se smestila, tog dana mi je ostalo još toliko vremena da pre zalaska sunca odem do obližnje obale gde sam ostala do spuštanja mraka. Bilo je okupirajuće glasno, grmljivo šumeće, a istovremeno tiho i blago. Nešto se u meni promenilo. Osećala sam se drugačije nego inače. Znala sam: OVDE sam kod kuće, ne u Jade Motor Lodge. Tamo je bio prijatan dom mog fizičkog tela. Ali ovde, na obali okeana, gde voda sa jačom snagom naleće na kopno nego što sam ja to ikada doživela, ovde sam osetila domovinu moje Duše. Moćni talasi, snažni i bučni, pozdravljali su me i prelamali se pred mojim nogama.

U peni talasa

Nije mi bilo dovoljno videti, disati i osećati. Kao dete sam sa visoko podvrnutim nogavicama sat i pol hodala po rubovima talasa i po peni okeana. Obala je između naleta talasa bila pet sekundi suva, pa bi onda bila deset sekundi pod vodom. Osušila bi se, bila pod vodom, osušila se, bila pod vodom, u večitom ponavljanju. Talasi su se širili u dužini od 15 do 30 metara, zavisno od uzvišenja kopna. Nekoliko puta se dogodilo da sam za jedan trenutak bila na suvom pesku, a u sledećem momentu bi me voda zaplavila do kukova i ja sam stojala do kolena u sred talasu koji se moćno širi oko mene. Morala sam se svom snagom odupirati vodenoj struji koja se vraćala nazad u okean da me ne ponese sa sobom, dok se peskovito tlo ispod mojih nogu ispiralo i živo kretalo. I samo što sam uspostavila ravnotežu, naleteo je i sledeći talas, od kojeg sam onda morala skloniti i fotoaparat i diktafon.

Bio je to ples sa talasima, razmenjivanje i strasno merenje snaga sa okeanom. Bila sam nezasitna, smejala sam se i vikala pučini okeana, svi neka dođu. Da, zvala sam, vikala, radovala se i grlato pevala moru, a buka talasa se pobrinula da me ni jedno ljudsko biće nije moglo čuti. Ionako su se u daljini videle samo tri osobe. Pevajući sam osetila rezonansu energija između mene i onih bića tamo na prostranstvu mora, i da je već počela komunikacija. Činilo mi se kao da oni meni toliko odgovaraju i nešto saopštavaju koliko sam im ja grlatije pevala i vikala.

Odjednom sam sigurno znala da su već mnoga neutelotvorena bića preko mora došla na obale kontinenata – u naš telesni život. Osetila sam i videla kako jahajući na leđima talasa stižu do penušavog ruba i preko daha ulaze u telesne prostore onih ljudi koji su ih na obali očekivali. Videla sam kako dolaze jahajući, surfujući i leteći. U ritmu talasa mora, njihajući se, prišle su cele grupe bića. I stalno se u meni ponavljala reč ASGARD. Moj razum niije shvatao šta bi to moglo biti, a moje srce je posmatralo kako se jedan narod uzdiže iz okeana. I oni primetiše mene i priđoše mi. Moj Ego je govorio: „Ti si luda“, a moje srce ih je gostoprimilo, udisalo ih i dozvolilo im da u meni ožive, i kroz mene pristanu na kopno.

Tek kada je oko mene sve bilo već sasvim mračno, kada sam od hladnoće bila skoro ukočena, neki unutrašnji glas me je opomenuo kako je vreme da odem u bungalov. Bila sam sve do grudi mokra, obložena sa koricom od soli, a od hladnoće nisam mogla čak ni da zadrhtim. Nisam želela da idem kući, kao neko malo dete koje je htelo i dalje da se igra – sve do kraja svega što jeste – igrajući se do smrti tela koje je već ionako bilo hladno, mokro i slano, ali i sretno, spokojno, u toj noći na tom mestu.

Konačno sam tamnome moru, a koje nisam mogla više ni videti nego samo čuti, rekla: „Okay, idem sada. Čekajte me ovde, sutra ujutro ću opet doći“. Na to sam dobila odgovor: „Ne, mi nećemo čekati, mi ćemo poći sa tobom“. I onda su mi poslali unutarašnju sliku koja je pokazala da su neki od njih već skakali po mom krevetu, probali moje fotelje i brčkali se u mojoj kadi.

Pošla sam sa njima u apartman i u kadu punu tople vode. Sledeća dva sata do ponoći sam provela – proveli smo – u kadi, sa puno kafe, keksa od karamele i sa voćem. Protezala sam se ispod oštrih mlazeva dizni i čitala Hobbit na engleskom jeziku, htela sam saznati šta se dogodilo za vreme dugog odsustva Bilbosa, na dugom putovanju „Tamo i nazad“.