U prvih pedeset godina ovog života nisam često išla na spoljašnja putovanja – i ne mnogo dalje od kućnih vrata. Nekoliko puta sam bila u Italiji i Norveškoj, u Švajcarskoj, na Rügenu i u Francuskoj. I to je bilo u stvari sve. Ali, od svog detinjstva sam neprestano na unutrašnjim putovanjima: po tamnim širinama Mlečnog puta, na Veneri, u Raju, na Mesecu. Često su mi govorili, pošto sam im pričala o svojim doživljajima: “Sabine veruje, na Nebu je Luna park”. I naravno da sam ja to verovala.

Devedesetih godina sam počela sa putovanjima u Jerusalem na raspeće Isusa i u Tamne dvorane smrti. Ili sam odputovala na sastanak sa Dragim Bogom u jednu klimavu šupu, negde u američkoj pustinji. Tamo bi, sedeći u jahaćem položaju na drvenoj klupi, naslonjena leđima na njegov debeli stomak, zaspala i odmarala se od patnje ovog života. Onda opet, putovala bi do Venere i tamo proučavala urbanistiku gradova koja je inače veoma slična onoj kod naroda Vilenjaka iz Srdnje zemlje. Često sam bila u Šambali i tamo tražila direktan put do Zemlje, sigurno sam znala da postoji – naposletku sam ga i pronašla, da bi u sledećem dahu sletela u Asgard, u Srebrne Dvorane u centru Zemlje. Odatle bi me opet katapultiralo na Veneru, ili na zelene proplanke Atlantide koji se nalaze prema istoku, gde bi gledala sunce kako izlazi iz morskog horizonta. Tu sam često sretala onog, kojeg su imenovali Isus i satima pričala sa njim.

Da, to je ono što ljudi nazivaju bolesno i šizofreno, ili jednostavno kao bujnu fantaziju – kažu, nije čista u glavi i mora biti korigovana. Naravno da sam u svojoj mladosti bila često na krajnjoj granici svog samo-poverenja i svoje samo-sigurnosti. Posle kratkih dvoumljenja bi, umesto da se vratim u sredinu ljudskog društva, ipak preskočila i tu granicu i pronašla svoju sopstvenu sredinu. Vera u sebe samu je bila najjača snaga tokom svih tih decenija – i poneki put bila rastezivana skoro do granica samog pucanja. Tada sam uvek napuštala ljude, ostajala sebi verna i sama išla dalje. Kasnije sam se konačno mogla vratiti ljudima, na jedan poseban način, o kome tokom svih tih proteklih godina nisam mogla ni sanjati. Primite ovu poruku, dozvolite da ona iz moga srca teče ka vašem srcu. Imajte poverenja sami u sebe, hodajte svojim sopstvenim putevima. Svi vode u srce Nove zajednice. Svi naši putevi su, u stvari, kao iskrivljeni horizonti: odvode nas od čovečanstva prema nama samima, a onda automatski opet nazad ka čovečanstvu (uporedi sa delima G.R.R. Tolkin-a).

Godine 2001. bila sam već 46 godina i “sređena” i niko nije mogao da me izbaci iz mog samostvorenog koncepta. To znači da su moja oba putovanja za vreme 21-dnevnog procesa bila sasvim realna, isto kao što bi bila i ona dvonedeljna paušalna putovanja preko turističkih agencija. Za te ovozemaljske tri nedelje sam, pošto je moje telo bilo apsolutno na kraju svih svojih kapaciteta i ležalo u krevetu, peške putovala jednom godinu i pol, a jednom dve godine. Putanja: Hannover, Švajcarska, Italija, Maroko i uzduž afričke sredozemne obale preko Egipta u Israel – i onda gore prekoTurske, Grčke i Balkana nazad za Hannover. Na drugom putovanju sam malo skrenula preko Indije i Tibeta. I prirodno da sam pri tim putovanjima negovala kontakt samo sa životinjama - igrala bi se sa majmunima, spavala bi među krokodilima, i jahala na kamilama.

2005. (50 godina stara i zrela) putovala sam u Novi Zeland kako bi tamo srela narod Vilenjaka. Prethodno sam marljivo učila njihov jezik i gramatiku – i prvo upala u zamku Orkova i Uruk Hai. Na mojim realno – fizičkim hodanjima po River Anduin (Hutt River) i u Bruchtal ili Rivendell (Kaitoke national Parc) je u prvih sedam nedelja Sev, čuvar Senki smrti, bio moj verni pratioc i partner u komunikaciji. Slao me je uvek nanovo u tamne unutrašnje prostorije i izvlačio me na vreme napolje kada bi bilo dovoljno. Na obali Hokitika sam konačno – i ovog puta istinito – srela narod Asgarda, petnaest godina nakon prvog dodira. I naravno da o tim unutrašnjim i spoljašnjim putovanjima imam fascikle sa stotine stranica materijala.

Godinu dana kasnije (51. godinu stara i još zrelija!) bila sam šest nedelja u Londonu. Opet je Otac Senki smrti bio pored mene i vodio moje korake u potpuno drugom pravcu nego što sam ja to prethodno zamislila. A i putovanje na Santorini sa Astrid je zapravo bilo putovanje sa Ohamah ka Egipćanima i narodu Asgarda.

Pošto su ta spoljašnja i unutrašnja putovanja oduvek određivala moj život – a ja nisam završila u bolnici za nervne bolesti, nego naprotiv, uživam u veoma budnom i veselom Duhu i bistrom razumu – donela sam odluku da sa vama podelim doživljaje sa putovanja i da vas time ohrabrim kako bi i vi vaše unutrašnje puteve shvatili ozbiljnije nego što vam to vaš stari – naizgled – zdrav ljudski razum savetuje.

Duševne, mentalne i druge psihičke bolesti su, kako nam je u međuvremenu poznato, izrazi velikog Duha koji je zarobljen u fizičkom telu i ugnjetavan shvatanjima i dogmama kolektivne ljudske svesti – vidi Duhovno putovanje.